7. novembra 2017. Gordana Arsenijević
Mlad čovek odlazi na groblje najbližoj rodbini i tamo se zadrži jedan sat, sredovečnom treba čitav dan. Odlazi se najčešće kod najbližih a za prijatelje se odvoji poseban dan, zbog njihovih rođendana, godišnjica ili zato što smo ih sanjali. (Mlad čovek traži racionalno objašnjenje za takve snove, sredovečan ne vidi razlog za traženje razloga. Prihvata da je došlo vreme za prijatelje kojih više nema.)
Juče sam bila kod Dragane. Bila je četvrta godišnjica od rastanka sa njom. Dan je bio vreo, sveća se krivila i trebalo je boriti se da se ne ugasi. Odnela sam joj bele ruže, delikatne kao što je i ona bila. Četiri godine je puno. Dragana je mnogo toga propustila. Dok tako razmišljam, slušam glas jednog od zaposlenih. On je nedaleko od mene, u nekom akustičnom prostoru. Ne vidim ga ali ga čujem. Telefonski razgovor, inače opširan, izgleda se vrteo oko trivijalnih pitanja, ali se završio zaključkom:
- Šta ćeš, svakog dana smo sve bliži ovom mestu, nikako dalji.
Iza mojih leđa prolaze druga dvojica zaposlenih na groblju. Stariji govori mlađem:
- Ajd’ da jedemo lubenicu, Aca kupio! Da vidiš kako je lepa i debela! Ogromna, ima četrnes kila!
Na slici na spomeniku Dragana ima svoj zagonetni osmeh i gleda u stranu. Sigurno bi je veselilo da može da čuje. Slatko bi se smejala, zatvorenih očiju, a onda bi prokomentarisala.
Od Dragane sam otišla do profesorke Vojke, moje najdraže profesorke srpskog, ogromnog šarma i neuporedive inteligencije. Nas tri smo u završnoj godini srednje škole činile sasvim neformalnu sekciju. Bila je posvećena novootkrivenim knjigama i piscima. Pošto u učionicama nije bilo mesta, viđale smo se na različitim prostorima u školi, kao kakva književna gerila. Prošlo je toliko godina, a ja sam prosto morala reći profesorki kako je glupa ali ambiciozna knjiga koju sam upravo pročitala i kako je prevod očajan. I to je nekakav čuveni pisac!
Na kraju sam zapalila sveću kod profesorke Nene, još jedne mamine koleginice koja me poznavala od rođenja. Čak imam čestitku koju je poslala mojim roditeljima povodom tog događaja. Jednom sam to pomenula zajedničkoj poznanici, a ona mi je odgovorila:
- To sigurno nije bilo kakva čestitka. Sigurno je izuzetno lepa.
Zaista, moja profesorka, koleginica mojih roditelja, bila je takva. Nije škrtarila na pažnji prema bližnjim. Bila je pravi profesor, sa detinjim žarom je volela to što je predavala, francuski jezik i kulturu. Toliko bi se unela u predavanje i dijalog, sve vreme nas ohrabrujući pogledom, da nismo imali izbora sem da naučimo taj jezik.
Videla sam je samo par sati pre nego što je nastradala, u saobraćajnoj nesreći. Ona je stajala na kasi u supermarketu a Velja i ja sa strane, čekajući Jocu da završi kupovinu. Gledala sam njeno lepo lice i razmišljala kako mu godine ništa ne mogu jer dobrota ne stari.
Tako zamišljena, uhvatila sam svoj odraz na spomeniku. Vidim, stojim podbočena. Toliko je vruće da toga nisam svesna. Tad lepo čujem Nenu kako kaže, svojim najneozbiljnijim tonom:
- Pazi malu Nadinu kako se podbočila, kao da čeka autobus.
Nasmejem se i pođem kući tako nasmejana.