30. oktobra 2017. Gordana Arsenijević
Devedeset i neke došla je mama s posla. Priča, rezigniranim tonom, da se sin njene koleginice, inženjer, sprema u Kanadu. Majka mu je rekla:- Sine, tamo ćeš biti na početku. On je odgovorio:- Mama, ovde ću uvek biti na početku.
Ništa mi u toj situaciji nije zvučalo neobično. Svi su odlazili. Mnogo čemu je trebalo okrenuti leđa. Ipak, zamislila sam se.
Ove reči su na tako malo prostora izrazile toliko! Majka oseća zebnju pred odlazak prvorođenog deteta u nepoznato, pa ga upozorava, mada ima poverenja u njegov sud, a on joj odgovara jednako nežno, kao što bi odgovorio detetu, potpuno siguran u svoju odluku. Što se tiče onoga što je rekao, ponadala sam se da će vreme pokazati da je pogrešio, ali mi se istovremeno javio neprijatan osećaj da nije, da je sasvim u pravu. Da ćemo stalno počinjati.
U godinama koje su došle, mnogo puta sam prepričala tu scenu i izgovorila tu rečenicu. Nikad nije izgubila aktuelnost. Naprotiv, kao da je juče izgovorena. Kad god sam je rekla, u razgovoru sa prijateljima, usledilo je ćutanje. Pripadnicima moje generacije, kojima je odavno oteto pravo na iluzije, ovo je podsećanje da im je samim rođenjem zapečaćena sudbina.
Ova misao, misao o večitoj osudi na počinjanje, nalik na Sizifovu kaznu, samo goru, ne prestaje da mi se vraća u sećanje. Dugo sam verovala da je to bila proročanska misao inteligentnog čoveka koji je upoznao ljude svoga kraja i njihovu istoriju. Sad mislim da je to naprosto dijagnoza. Mi smo kolektivno bolesni od potrebe da počinjemo i stanemo.
Ne vredi nabrajati primere započinjanja iz naše istorije, samo nekoliko godina posle nekog drugog početka, uz potrebu da potpuno prebrišemo dotadašnje događaje, ideje, verovanja, običaje, navike... Čak i tamo gde apsolutno nikakve potrebe za korigovanjem nema; gde se prošlost ne sudara sa sadašnjošću. Uz suludo traćenje snage i dragocenog vremena i tvrdoglavo odbijanje da se suočimo sa realnošću. Nažalost, ovaj model ponašanja sa velikog, istorijskog plana, prenosimo i na život svakidašnji.
U Lazarevcu je pre nekoliko godina počela izgradnja nove vatrogasne stanice. Lazarevac nije mali grad, ima centralni deo pun viših zgrada i razuđenu okolinu sa mnoštvom privatnih kuća. Na sve to dođe jedna jedina vatrogasna stanica sa samo dva vozila, kao dalekih sedamdesetih, kada je grad bio neuporedivo manji. Dakle, vatrogasna stanica i još vozila, preko su potrebni. Nikad niko niti jednom rečju nije nagovestio drugačije! Naprotiv, to je bio građevinski poduhvat koji je naišao na opšte odobravanje! Ali, to je bilo vreme „one“ vlasti. Gradnja je, sa promenom, stala. Kao da vatra gleda na ideološku opredeljenost žrtava?! Sada ta građevina zjapi prazna, zarasla u korov, zatrpana đubretom i uglavnom je koriste mladi sugrađani, da ispisuju grafite po njoj. Jedan, koji se naročito dugo zadržao, glasio je „Pozdravite Vašu mamu.“
Da ne govorim o projektima izmeštanja autobuske stanice ili izgradnje pešačke pasarele na Ibarskoj magistrali, koji i posle neverovatno mnogo razgovora, ostaju na početku početaka- ideji. Tako jedno 40 godina. (Mi baš volimo da počinjemo natenane!) Da Vas ne zadržavam. Pozdravite Vašu mamu i slobodno joj recite da smo tačno tamo gde smo i bili. Na početku.