27. oktobra 2017. Gordana Arsenijević
Putovali smo u Beograd. Na magistrali, u Šopiću, nedaleko od Lazarevca, Joca je stao stoperu. Mlad momak. Kaže, ide i on u Beograd. Dan vetrovit i hladan, on rumen u licu.
„Zašto nemaš kapu?“
„Hoće frizura da mi se poremeti.“
Nasmejasmo se, pa se brzo raspričasmo. Vozi kamion. Nije lako. Cene goriva rastu, kontrole se pojačavaju, zarada pada. Oni koji su kupili nove kamione, a morali su, kupili su ih na kredit i sada s mukom otplaćuju. Poslove im uzimaju oni koji su zavukli pipke svuda i kojima sve pripada. Može da se zaradi u inostranstvu, ali to znači da mesecima nisi kod kuće, da kuću zameniš kamionom.
Ovde, kaže, nisi siguran ni u šta. Stric, koji isto vozi kamion, jednom prilikom je stao na velikoj pumpi, punoj kamiona, jer mu se prispavalo. Spustio je glavu na volan, da odrema. Prišli i počeli da istaču gorivo iz rezervoara. On nije ni shvatio, nego ga trgle sirene. Policija naišla, videli šta se dešava, pa pojurili lopove. Stric vidi u retrovizoru otvoren rezervoar. Pedeset litara su mu istočili. A to je lako. Gurneš crevo u kamion, gurneš u auto, upališ auto i ti sediš, a gorivo samo ide. Ima kamiondžija koji posle takve pauze nemaju čime da nastave put. A to sve kamiondžija plaća, iz svog džepa. U inostranstvu toga nema. Ljudi su drugačiji. Tamo ti se to ne može desiti. Kad nekog pitaš nešto, svi hoće da ti objasne. Ako pitaš kuda da voziš, ako se ne razumete, rukama ti objašnjavaju.
„Čega sam se sve nagledao po putu za ovih nekoliko godina, knjiga može da se napiše!“
Kaže, jednom je stao, zbog sudara. Auto prevrnut, devojka iz auta zapomaže. Pored stoje tri policajca. Pitam, ljudi, što ne pomažete? Kažu, čekamo hitnu. A ona vrišti, ne možete da zamislite kako! Kakva hitna, dok hitna stigne može da prođe pola sata! Mi samo radimo svoj posao. Ali šta bi bilo da je unutra neko tvoj? Tako sam pitao. Onda su mi pisali kaznu što sam se svađao. Platio sam, ali nije mi žao, nisam ćutao.
Nismo mi bili takvi, kažem mu. Ispričam o mom rođaku koji je spasao devojčicu iz autobusa koji se survao u provaliju, pa se zaustavio na granju. Niko se nije usuđivao da priđe jer je autobus bio u nesigurnom položaju a ona zaglavljena u zadnjem delu i preplašena. Ispričala sam, ne zbog mog rođaka, koji je skroman čovek, nego zato što je tada bilo mnogo ljudi koji su hteli da pomognu, samo nisu znali kako. Pričala sam mu kao sinu, jer je važno znati da su ljudima saosećanje i potreba da pomognu bili nešto prirodno, gotovo instinktivno. Nismo pomišljali na najgore moguće ishode, nego na najbolje. Nije to bilo davno. Pričala sam najviše zato što vidim da je momak dobar, da bi sačuvao tu dobrotu koju već ima.
Ništa nismo rekli kad je izašao iz kola i otišao na tramvaj, veseo, da se vidi sa devojkom. Pomenuli smo ga u razgovoru tek sutradan. Mislim da smo oboje bili zahvalni što smo upoznali dobro i čisto ljudsko biće, jedno od onih koji bar na kratko vrate veru u ljude.